NEZAKONITA NAKNADA BANKE ZA TROŠKOVE OBRADE ZAHTEVA IZDAVANJA BANKARSKE GARANCIJE

POREZ NA PRIHODE STEČENE IZ INOSTRANSTVA ( INTERNET ZARADA )
октобар 2, 2017
ДОКАЗНА СРЕДСТВА У ПОРЕСКОМ ПОСТУПКУ
март 11, 2018

Presudom od 21.09.2017. godine Privrednog suda u Beogradu, usvojen je tužbeni zahtev i utvrđena je apsolutna ništavost odredba Ugovora o izdavanju bankarske garancije kojom se Nalogodavac (tužilac) obavezuje da Banci garantu (tuženom), pre izdavanja garancije, plati troškove obrade zahteva za izdavanje garancije u visini od 1% od iznosa garancije. Istom presudom sud je obaveza tuženu Banku garanta da tužiocu kao Nalogovavcu, na ime neosnovanog bogaćenja, isplati iznos plaćenih troškova obrade zahteva, zajedno sa zakonskom zateznom kamatom.

Ugovorom o izdavanju bankarske garancije je ugovor kojim se banka garant obavezuje da će za račun nalodavca izdati garanciju, a nalogodavac se obavezuje da za izdatu garanciju plati ugovorenu proviziju. Tako izdatom garancijom kao sredstvom obezbeđenja osnovnog posla, u skladu sa članom 1083. – 1087. Zakona o obligacionim odnosima, banka garant se obavezuje da će poveriocu nalogodavca iz osnovnog posla izvršiti plaćanje do visine garantovanog iznosa, ukoliko nalogodavac kao dužnik iz osnovnog posla,  ne ispuni svoju obavezu.

Predmetna presuda Privrednog suda u Beogradu proširuje sudsku praksu o ništavosti odredbe ugovora o kreditu kojom se korisnik kredita obavezuje da banci plati troškove kredita (rešenje Vrhovnog suda Srbije Prev. 295/99 od 19.01.2010, presuda Višeg suda u Somboru Gž. 320/17 od 15.03.2017. godine) i na ugovore o izdavanju bankarske garancije.

U konkretnom slučaju, sud je utvrdio da je odredba ugovora o obavezi plaćannja troškova obrade zahteva za izdavanje bankarske garancije apsolutno ništava, shodno odredbi člana 103. Zakona o obligacionim odnosima „(1) Ugovor koji je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima je ništav ako cilj povređenog pravila ne upućuje na neku drugu sankciju ili ako zakon u određenom slučaju ne propisuje što drugo.(2) Ako je zaključenje određenog ugovora zabranjeno samo jednoj strani, ugovor će ostati na snazi ako u zakonu nije što drugo predviđeno za određeni slučaj, a strana koja je povredila zakonsku zabranu snosiće odgovarajuće posledice.“.

Ovo iz razloga što, kako se u obrazloženju presude navodi, „sporna odredba ugovora ne precizira koji su to stvarni troškovi koje banka imaa prilikom obrade zahteva po poredmetnom Ugovoru i zašto se isti vezuju za iznos garancije, pa je iz tih razloga, tužiocu nepoznat mehanizam  po kome se dobija visina tih troškova, a što ga dovodi u neravnopravan položaj u odnosu na tuženog.

Zbog procesa odobravanja bankarske garancije, banka ne angažuje dodatnu radnu snagu odnosno dodatne stručnjake (…). Takvo postupanje tuženog je u spurotnosti sa osnovnim načelima obligacionog prava, pre svega načelom jednake vrednosti davanja koje je ZOO normirao kao osnovno načelo kod dvostranih ugovora, upravo sa ciljem da se kod takvih ugovora zaštita pruži onoj strani čija je ugovorna obaveza u disproporciji sa obavezama druge strane.

Za preuzimanje presude, kliknite na link

Advokat Aleksandar Đurić
Advokat Dragana Vidaković

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *